Salašarski Život

Bajka. 

Kao da se jutros zbilo…

Početak salašarskog poglavlja svoje životne priče sam započeo kao veliki zaljubljenik u prirodu i ekologiju. Ako tome dodam ljubav prema dobrom jelu, logičan sled, u mojoj glavi, je bila organska poljoprivreda ali na znatno višem nivou.
Permakulturnom, samoodrživom.
Bonus je bio beg od ljudi i gradskog meteža. Robinzonov virus sam preneo i na suprugu Tanju, koja će mi jednog dana, nadam se, to i oprostiti 🙂

Prvobitna ideja je bila brvnara sa organskim rajem planinsko-stočarskog tipa. Bosna, Tara, Stara planina… U svakom slučaju, negde visoko i daleko od ljudi, u srcu prirode.

Taj moj genijalan plan beše prizemljen sa kontrolnog tornja Tanja. Nikakva vukojebina ne dolazi u obzir, rekla je. Previše ekstremno, previše rano 🙁

Spas je došao, kako to obično biva, u obliku kompromisa – salaš, u ataru, van Temerina. Srećan sam što je i to prošlo, jer kako moja supruga kaže: koja bi ti žena na to pristala?!

Kada smo došli na naše novo, preko 100 godina staro imanje, stali smo pored bunara i sa uživanjem natapali oči, uši i pluća prirodom. Nismo mogli da verujemo šta smo uradili. Kupili smo salaš. Naš Salaš!

Usred tog zena, starija ćerka počinje da vrišti i da beži u šreg. Kada smo je navatali i smirili, ispostavilo se da je bežala od jedne ogromne (3,5 cm duge) gusenice koja je leškarila na obodu bunara. Gradsko dete u prirodi.

Tada mi je prvi put proletela misao da ovo sve neće baš biti romansirana priča o povratku na selo. Ali, priznajem, nisam pomislio da će se pretvoriti u epsku bitku sa elementima.

Orvel

Prva večera na salašu je bila nezaboravna. Još nismo imali svetla oko kuće, pse, ogradu… Mi sedimo za stolom, kao jedemo, a u stvari pokušavamo da razvijemo rendgenski vid, da bi provalili šta u mrklom mraku, presecanim samo čkiljenjem po koje zvezde,
šuška, kriče, vreba! Tih prvih noći nismo mogli da se naviknemo na kakofoniju zvukova iz prirode. Novih, nepoznatih, strašnih zvukova! Trzali smo se na sve. Sutradan smo tumarali okolo, nenaspavani.

Život na salašu smo započeli sa jednom oronulom kućom, pomoćnim objektom – kokošinjcem i sa grandiozno mnogo entuzijazma. 

Pun poleta i znanja (puno pročitanih knjiga i odslušanih predavanja) pokrenuo sam, ispostavilo se, najteže ali i najuzbudljivije poglavlje moga života. Kada smo se upoznali supruga i ja, obećao sam da joj sa mnom nikada neće biti dosadno.
Tada joj je to bilo zanimljivo, sada me moli za trenutke monotonije 🙂

Tek kada smo se doselili shvatio sam zašto su na svakom salašu živele 3 – 4 generacije. Puno, puno, puno posla ceo dan, svaki dan.

Veoma brzo me je strefilo prosvetljenje. Priroda nije mesto za perfekcioniste! I… našao sam se u čudu. Nigde opcije save & exit. A, bogami, tražio sam. Entropija me je, uglavnom, prestizala kao brzi voz.

Čim okrenem leđa, korov počinje satirati povrće, životinje pišu novo poglavlje Životinjske farme, a insekti dovršavaju biljke koje su korovi omašili.

Našao sam se u čudu koliko sve može da ode dođavola za par dana. Srne su navalile na grašak, koze su počele da upražnjavaju svoj najmiliji fetiš – voćnjak, morke su shvatile da mogu da lete i da sa krošnji bagrenja bolje pikiraju, sada dostupne, slasne paradajze, ukusne tikvice, mesnate bundeve… Kucama su bile slasne padajzima uhranjene morke i koke, a mace su bacile oko na njihova jaja.
Pa, bilo je belaja.

Ali moj stelarni entuzijazam nije jenjavao. 

Ipak sam uspeo da napravim samoodrživi ekosistem, permakulturni raj. Samo ne baš kakav sam zamislio. Jer, svi su bili siti i zadovoljni, svi osim nas.

Pomirenja

Posle par godina uzleta i, da se lepo izrazim, padova, uvideh da sam puno stvari uzeo zdravo za gotovo. Previše sam bio samouveren, a premalo znao.

Pravi urbani sanjar koji je iz digitalnog sveta otišao u potpunu suprotnost, analogni – prirodu koja me je dočekala na penal. Na površini me je održavala moja tvrdoglava upornost.

Život u prirodi me je promenio. Volim da mislim da je ta promena na bolje. Ali sada znam da je odgovor mnogo kompleksniji od pukog dobro – loše.

Svakako sam postao snalažljiviji. Pri tome ne mislim na modernu definiciju iste, nego na onu iskonsku, pozitivnu, humanu. Brže mislim, efikasnije rešavam probleme, očvrsnuo sam.

Takve stvari u prirodi moraju da se dogode inače će vam šanse za preživljavanje bit veoma male.

Na salašu imam i rešavam dnevno više problema nego u gradu za mesec dana.

Kada prođete taj deo – inicijaciju i obuku i kada dosegnete svoje granice, e tada počinjete da uživate. Tada se zaista slegne misao da niste pogrešili i da svo trnje preko koga ste prešli ima neki smisao.

Ta iskušenja su iz mene izvukla i najgore i najbolje. Izazovi posle kojih znate sa sigurnošću da li ovo volite ili ste samo u prolazu. U tom procesu naučite mnogo o sebi.

Znate kako kažu: jedno je znati put, a nešto sasvim drugo proći ga. Puno je račvanja i slepih ulica.

Mi smo, cenim, prošli barem četvrtinu staze. Nadam se da je to bio najtrnovitiji deo.

Ljubav i iskušenije

Međutim, ima dana kada neko primeti, pohvali naš fanatični rad, prepozna ljubav koju smo uložili. Ili kada naša deca spasu mladog labuda koga su udarila kola. Ili… Imali smo mnogo pustolovina koje ću vam pričati nekom sledećom zgodom. E to su
trenuci za koje se vredi boriti.

Jer, organska poljoprivreda je svetionik u oluji ludila. Slamka spasa. A kao po definiciji, što je nešto vrednije teže je izboriti se za to. 

Ipak, pored svih teškoća, na salašu nemamo: komšija, parkinga, vazduha koji se vidi, saobraćaja, đubreta gde mu mesto nije, a stekli smo: seosku školu u kojoj su deca i dalje deca, vetar pun sjajnih mirisa, pravi mrak sa zvezdama, poj ptica, spoznaju da postoje i druge životinje osim pasa i mačaka, zujanje i poneko ubadanje pčela, hlad pod krošnjom, komarce (hm…), rastrčanu decu po igralištu zvanom priroda…

Doduše, ponekad nam zafali po koje pozorište ili koncert ali svakako je vreme covid-a pa je i to rešeno.

Možda će vam ovo sve delovati kao da smo prošli Golgotu, ali verujte, promeniti život na ovako drastičan način nije baš pop pesmica. U početku mislite da se sve urotilo protiv vas i u pravu ste. Ali kako vreme prolazi postajete sve uspešniji u disciplini Preživljavanje i polako prelazite na sledeći nivo – Uživanje.

Povratak otpisanih

Posle 3 godine su nam se doselile ptice. Puno njih. Prebrojao sam preko 13 vrsta koje se gnezde kod nas, a sigurno još toliko onih koje nas samo posećuju.

Dani i noći na salašu su fantastični. Gradski žamor, komšijske televizore i svađe su zamenili muzika zričaka, kucanje detlića, huk sove, krik orla, pokoje arlaukanje i šum lišća. 

Isparenja asfalta, kontejnera i tamića smo zamenili mirisom cveća, drveća i livada. Ukratko – VAU!

Obrisi pastorale

Noćno nebo je nezagađeno svetlima velegrada. Vidi se obris Mlečnog puta, kao na moru iz klinačkih dana. Kada mesec zađe za oblake ume biti stvarno mračno. Ponekad izađem pa lutam po mraku atarskim putem. Uživam u zvezdama, zvucima i mirisima.

Ume vetar da duva, kao na salašu, da slomi i poneko drvo. Ume i koji grom da udari.

Leto je fenomenalno preko dana. Noću kreću komarci kao u filmu Pitch black. Nalazimo se blizu reke Jegričke pa ako ostanemo napolju posle zalaska sunca rizikujemo anemiju. 

Ne treba nam klima. Zidovi su zemljani, debeli, inertni. Temperatura u kući, kada je napolju pretoplo,  ume da skoči i do 24 stepena. Ispred kuće raste ogroman orah. Centar salaša. Pod njim se sve dešava. Dnevna soba je do pre 7 godina bila štala. Stari biber crep na krovu nas sakriva od kiše. Ovde sve ima neku svoju priču.

Zime umeju biti, pa… zahtevne, na salašu. Temperature su uvek za 5-7 stepeni niže nego u gradu. Bilo je godina kada zaveje i za’ladi te treba očistiti 250 m prilaznog puta, davati vode svakih  par sati životinjama… A ja bih voleo da posmatram sneg kroz prozor, šćućuren uz Paorsku peć. U tim trenucima mi skijanje baš nedostaje. 

Eto, ne baš ukratko, preleteh obrise godišnjih doba, osećaja i događaja salašarskih. Vreme je da se na’rane životinje, ubaci koje drvo na vatru i krene put njive. Priroda nikoga ne čeka, pa ni nas opčinjene njome.